Predeo kojem sam se divio

Znate kako neke stvari ostave na vas veliki utisak, pa cak i kad se trudite da ih zaboravite, one nekako ostaju urezane u secanje i ponekad isplivaju na povrsinu kad god ugledamo nesto slicno tome.

Takvo je moje secanje na selo u kojem se rodio moj otac. Daleko od toga da se trudim da ga zaboravim, trudim se iz sve snage da neke slike i mirisi ostanu zauvek u mojoj glavi jer su nazalost sve manje sanse da cu ikad vise videti to selo. Kao mala sam cesto provodila raspuste tamo i godisnje odmore mojih roditelja, i kao dete od 5-6 godina nisam puno znacaja pridavala svemu sto me okruzuje. Sad moram priznati da me miris slame ili stale vrlo cesto vrati u to vereme i zamislim uvek jednan isti prizor. Put koji je vodio da kuce u kojoj su ziveli moji baka i deka. Preda mnom se pruza mali put, zemljani, koji su napravila zaprezna kola koja prenose seno sa njiva. Tacno na mestu izmedju tockova jos uvek ima staza od trave koju ni pesaci ne gaze. Sa obe strane pruza se stara i oronula taraba napravljena od granja zakucanih jedno na drugo kako bi sprecila da stoka napusta pasnjake. A sa druge strane tarabe nepregledne poljane trave koje u daljini ukrasavaju zelena brda.

Ne mogu reci da je to predeo kojem sam se divila, ali je svakako predeo kojem se sada dvimo, jer i sami cesto kazemo, prave stvari dobiju svoju vredost tek onda kada u njima vise ne mozemo da uzivamo.